Poput pravih, iskusnih avanturista, prva stvar koju smo uradili kada smo stigli u Bovec, bilo je naručivanje velikog sladoleda na glavnom trgu. Nakon pustolovine kroz mešavinu pistaća i crne čokolade, bili spremni na sve što nudi priroda ovog dela Slovenije. “Pakleni“ avanturistički plan kujemo sa Adisom, vlasnikom rafting klub na reci Soči, koji nam daje korisne savete.
U sledećoj sceni, u čamcu smo na Soči, veslamo između stena. Adrenalin je srazmeran lepoti ove smaragdne reke. Četinari duž reke nas zapanjeno gledaju, pitaju se, otkud ovim ljudima toliki osmesi. Ne znaju da nam posle grada, ova stvarnost izgleda kao Raj.
Brzaci nas bacaju levo-desno, gore-dole, mimoilazimo se sa drugim raftingovcima, veslamo kao da nam je pitanje života i smrti, u opštem metežu neki upadaju u vodu, potpuno ludilo…
Sledeći spust se, takođe, odvija na Soči, ali ne idemo čamcima, već tzv. “hidrospidom”, što je, u principu, veliki komad plastike na koji položite gornji deo tela, dok su vam noge slobodne da možete da pokrećete peraja. Postoji tehnika upravljanja, u smislu naginjanja na stranu, ali snaga reke je tolika da jedva uspevate da skrećete. Dok ste u čamcu, zaštićeni ste od stena koje izviru ispod površine, a na hidrospidu, kao u nekoj igrici gde skupljate poene, nogama često zakačite neku. Upoznati reku na ovaj način je adrenalin na kub!
…Sledeća stanica je visoko u brdima, gde se vozimo zeep lajnom dugim 2,4 kilometara, koji vas brzinom oko 50km/h vozi iznad nepreglednih četinara.
Sutradan odlazimo do Boke, najvišeg vodopada u Sloveniji.
Uspon do ovog, 106 metara visokog lepotana je posebna avantura. U ogromnom useku u planini su razbacane ogromne stene, visine i po dvadeset metara. Provlačimo se oko njih, pentramo i kao šahisti smišljamo kombinacije kako da savladamo prepreke. Na kraju dugog puta, u podnožju vodopada se osećate istovremeno malim (u odnosu na prirodu) i velikim jer ste zaslužili da budete deo te Prirode.
Uveče celo društvo sedi kod Adisa, pijuckamo pivo.
U početku smo pričali na srpskom, posle par piva na slovenačkom, a pri kraju večeri – na italijanskom. Niko nikoga nije razumeo, ali smo se super sporazumeli! 😊
Čak ni jaka kiša koja se tokom noći sručila na naš šator koji je ozbiljno prokišljavao, nije uspela da nam pokvari raspoloženje…
Zaspao sam pitajući se čime sam zaslužio ovakvu sjajnu avanturu.
P.S. Kada smo se vratili iz Slovenije, pregledajući kadrove vožnji na hidrospidu iznenadio sam se videvši šta je na nekim snimcima. U momentima dok sam se ja borio sa brzacima i izbegavao stene, moj prijatelj i snimatelj Petar je snimao dve devojke koje su se sunčale na obali Soče! Na moj prekor da je propustio da snimi sjajne kadrove, kroz šeretski osmeh je prošaptao: “Nisam!”
