Ko nije bio na Uvcu tokom leta, ne zna šta je propustio.

Dok hodaš ovim krajem, imaš osećaj kao da te na svakoj okuci čeka nešto novo. Najbolje od svega što taj osećaj ne vara. Na prostoru od nekoliko kvadratnih kilometara prolaziš kroz gustu šumu, pašnjake, plivaš u smaragdnoj reci Uvac, gledaš oblake i beloglave supove sa vidikovca Molitva, a kasnije možeš da se uputiš u samu zemlju, tj. u Ledenu i Ušačku pećinu. Ove dve pećine zajedno sa Bezdana jamom čine pećinki sistem dug 6 kilometara. Ovaj podzemni svet je podjednako lep kao onaj koga obasjava Sunce.

Dok hodamo mračnim tunelom razmišljam kako je priroda ovde imala ulogu džinovske krtice i pitam se koliko joj je trebalo da napravi ovakvu bušotinu u zemlji.

Ovaj ambijent čini da se setite grčke mitologije.

Bog Had je bio kralj podzemnog sveta i Bog mrtvih. Iz svog mračnog kraljevstva nikome nije dozvolio da se vrati u svet živih. Iako nisam niti paganin niti sujeveran, u ovakvom mraku svašta čoveku pada na pamet i počinje da vidi i ono u šta ne veruje. Eto, na primer, deo pećine na koji smo naišli izgleda kao Hadova dnevna soba. Potisnuo sam negativne fantazije i skoncentrisao se na divan pećinski nakit. Stalaktiti, stalagmiti, neobični oblici i reljef koji možemo videti samo u pećinama.

Na nekim mestima prostranost pećine je impozantna!

Prostorija visine i širine preko deset metara izgleda kao mala koncertna hala, pogotovo imajući u vidu kako zvuk u pećini odzvanja.

Na drugim delovima, prostora ima jedva da se provučete pa morate ići savijeni ili puzeći, pritom pazeći da ne udarite glavu u neki stalaktit koji strči sa plafona.

Ono što ostavlja poseban utisak je neverovatna tišina koja gospodari ovim mračnim hodnicima. Ovde kao da je svejedno da li su u pitanju sekunde, sati, godine ili vekovi.

Neverovatno koliko odsustvo sunčeve svetlosti može da napravi potpuno drugačiji svet od onoga na koji smo navikli. Jedino sa čim bi ova slika mogla da se uporedi su velike dubine u okeanima gde takođe nema svetlosti i vlada tišina i večni mrak.

Vreme ovde brzo protiče, odnosno čovek ga u mraku i ne oseća, gubi se vremenska orijentacija.

Prolazimo jos par okuka i odlučujemo da je vreme da se krene nazad. U povratku ka izlazu desio nam se jedan zanimljiv, da ne kažem strašan momenat – doduše strašan samo u mojoj glavi. Ne znajući da sam skrenuli u pogrešan tunel, našli sam se pred potpuno zatrpanim prolazom. Pomislili smo da se prolaz urušio. Znamo da pećina ima dva izlaza, ali pronaći drugi, kilometrima dalje, sa našim istrošenim baterijama i sa par sveća bi bio veliki izazov.

Tada sam Petru rekao: Pero, imam dobru i lošu vest. Dobra je da imam mapu pećine, a loša je da sam je zaboravio u kolima! Interesantno je kako ljudi reaguju kada su uplašeni. Dok je Pera ćutao, ja sam pričao kao navijen.

Kada smo posle petnaestak minuta našli pravi put, sa grudi nam je pao teret svih stalaktita i stalagmite zajedno!

Čim smo ugledali tračak prirodne svetlosti i obradovali smo se kao da smo godinama bili u tamnici! Dok smo sedeli ispred pećine i upijali sunčeve zrake, videli smo žutu tablu koju nismo primetili kad smo ulazili. Na njoj je pisalo: ZABRANJEN ULAZ U PEĆINU!

To nam je za nauk, za sledeću ekspediciju u neke nove pećine…