U organizaciji planinarskog društva Radnički iz Beograda, našao sam se ispred ulaza u kanjon Nevidio. Za prolazak kroz kanjon potrebno je neoprensko odelo zbog veoma hladne vode, kaciga, i za svaki slucaj – uže i alpinistički pojas. Nakon što prođete prvi skok, nema povratka, morate ići nizvodno do kraja. Dužina kanjona je oko tri kilometra, a zbog okomitih stena i litica koje su visoke i do sto metara, sunčevi zraci ne mogu da dopru do dna tako da se veći deo kanjona nalazi u senci.

Na samom ulazu, dok nas greje avgustovsko Sunce, prolazimo kroz zamišljena kamena vrata kanjona i ulazimo u njegovu utrobu.

I dok je grupa uspešno savladavala prve skokove u vodu, sačekalo nas je, bolje reći, sustiglo prvo iznenađenje.

Snimajući ostatak grupe, video sam da se za skok spremaju nepoznati mladić i devojka koji su na sebi imali samo kupaće gaće. Izgledalo je kao da su krenuli na plažu.

S obzirom na to koliko je voda hladna i da prolazak kroz kanjon traje 3-4 sata, nisam mogao da verujem da su krenuli tako nepripremljeni. Objašnjenje je ubrzo usledilo.

Upoznali smo se sa Holi i Dejvidom, simpatičnom Engleskinjom i Australijancem. Rekli su da su videli da ulazimo u kanjon, pa su rešili da se pridruže. Naravno, nisu znali da će prolazak toliko trajati.

Iako smo bili skoro na početku kanjona, usta su im već pomodrela, pa se naslućivala opasnost od hipotermije.

I već posle dvadesetak minuta, nekoliko skokova i deonica na kojima smo morali da plivamo, naši stranci su počeli ozbiljno da drhte. Iako su zagrljajima pokušali da se zagreju – svima nam je postalo jasno da izreka kako ljubav greje – NE važi u kanjonu Nevidio.

Dva planinara-kavaljera su ustupila gornje delove odela strancima, tako da smo mirne savesti mogli da se posvetimo uživanju u netaknutoj prirodi. Kanjon vam budi neodoljivu strast da idete dalje, da istražujete, plivate, skačete, ronite i pravite pokrete za koje i ne znate da ste sposobni.

Neverovatno kako se u čoveku vec posle nekoliko sati u pravoj prirodi probudi ona zaboravljena, prirodna strana.

I tako je naša kanjonska banda, uživala u lepotama crnogorskog kanjona.

Naravno, kanjon Nevidio ne bi bio tako misteriozan gospodin da nam nije priredio još jedno iznenađenje. I to veće od prethodnog. Ono što je u sledećem trenutku usledilo, sve nas je iznenadilo!

Začuli smo zvuk potpuno nekarakterističan za kanjon.

Bio je to lavež koji je dopirao iz jednog useka na levoj strani kanjona. Okrenuli smo se i imali smo šta da vidimo!

Pas!

Trebalo je par trenutaka da shvatimo kako je žuti mešanac dospeo u kanjon. Budući da nije mogao peške da dođe do tog mesta, najverovatnije je pao sa vrha litice i to direktno u vodu. Bio je uplašen, ali nepovređen. Osušili smo ga i razmišljamo šta da radimo. Odluka je brzo pala! Pas tj. Neđa kako smo ga odmah prozvali po kanjonu, ide sa nama. Grupa je sada ojačana jos jednim članom i to najneobičnijem kojeg je kanjon video. Siguran sam da nijedan pas nije prošao ovim kanjonom.

Neđa se pokazao kao zahvalan saputnik, nije pravio probleme i grupa je lepo napredovala. Na mestima gde su skokovi za nas bili neizbežni, Neđa se bezbedno spuštao pravim liftom koji smo pravili od užeta.

Nosili smo ga na ramenima, u rukama, na nekim mestima smo pravili ljudski lanac i tokom svih tih akrobacija nije se mnogo bunio. Kao da je znao da mu spašavamo zivot, jer spustiti se niz kanjon, za psa bi bila nemoguća misija.

Najteže su mu padale plivajuće deonice. Ni njemu očigledno nije prijala ledena voda, tako se tada batrgao i grebao nas kandama.

S obzirom da Neđa nije morski pas, vec običan, bilo je za očekivati da plivanje u vodi za njega nece biti luda zabava.

Hrabro je trpeo sve izazove na koje smo zajedno nailazili, međutim oko 100 metara pre samog kraja kanjona, odlučio je da mu je dosta prenošenja i potapanja u hladnu Komarnicu.

Našao je osunčano mesto sa lišćem i nije hteo da nastavi dalje. Džaba smo ga, našim ljudskim rečima ubedjivali da je kraj odmah iza ćoška, on nije hteo ni da čuje!

Pokušali smo da ga ponesemo, ali je tada pokazao zube i to bukvalno. Razmišljali smo da li sa te tačke može lako da izađe napolje i nismo bili sto posto sigurni, ali s obzirom šta je sve do tada izdržao, verujem da je poslednjih 100 metara uspeo da prođe sam. Tako je nas saputnik ostao da nas gleda dok smo zamicali za poslednju okuku pre izlaska.

Izlazimo iz kanjona i razmišljam smo očekivali rutinski prolaz, a dobili smo nešto sasvim drugo – uzbudljive uspomene koje nikada nećemo zaboraviti.

P.S. Neko me je posle pitao kakav je taj kanjon Nevidio. Odgovorio sam: “Baš kao žena… prelep, misteriozan, uzbudljiv i ponekad jako opasan!”