Nalazim se u svojoj novoj kancelariji – u kanuu, veslam kroz Dunavske rukavce ka Krčedinskoj adi, mesto koje je dom mnogim životinjama. Iskrcavam se na ušću rukavca u Dunav.

Posle par stotina metara, ispred mene se ukazuje ogromna pojava sa još većim rogovima – Podolsko goveče.

Želeći da napravim dobar snimak, približio sam se više nego što je trebalo. Scena koja je usledila bila je komična.

Juri me Podolsko goveče, a ja bežim tražeći drvo da se sakrijem. Posle par desetina metara, podolsko goveče odustaje, mrzi ga da juri tako smešan trofej.

Srećan što sam izbegao susret sa rogovima, nastavljam dalje da istražujem ovo ostrvo na Dunavu. Nailazim na konje, magarce, svinje, kokoške, ćurke, pse… pravi životinjski megalopolis. Pitam se kako je moguće da se svi tako lepo slažu? Ovde važi jedno pravilo, jedi, spavaj, igraj se i pusti druge da to rade. Kada bi i među ljudima važio isti kodeks…

Ponovo sam u kanuu i polako veslam kroz rukavce, ne očekujem ono što će me uskoro napasti.

Čim je Sunce zašlo iza brda, pojavili su se najopasniji predatori na Dunavu – komarci. A kada vas ovde napadnu komarci, to je onda kao da vas zaspe kiša bodljikavih meteora. Da su ljudi iz Olimpijskog komiteta videli kako sam bežeći brzo veslao, sigurno bi me primili u reprezentaciju.

…Sutradan sam ponovo u kanuu, ali par desetina kilometara nizvodno, u Beogradu. Prvo se iskrcavam na Ratnom ostrvu, zatim prolazim ušće Save i Dunava i prolazim ispod mostova.

Dok sam prolazio ispod Brankovog mosta, zvoni mi telefon, baka me zove na krempite. Vagam između kolača i daljeg veslanja ka Gazeli. Naravno, ispod Gazele nisam prošao i priznajem sebi da sam zavisnik od slatkiša…