Kako je dosadan ovaj Njujork! Verovatno sam jedina osoba koja se tako oseća u ovom šarenom gradu, ali baš me briga. “Vidi ove zgradurine, nebodere, sve je napravljeno tako da se čovek oseti malim”, mrmljam kao najveći namćor.  Reke ljudi teku ulicama, žure, brbljaju preko telefona, guraju me i udaraju shopping kesama, definitivno bih poludeo da ovde živim… Za Njujork kažu da je kosmopolitski grad, da ovde žive sve nacije sveta, da se ovde svi osećaju kao kod kuće.

E pa, i ja sam onda demokratičan kad kažem da me svi podjednako nerviraju, bez obzira na naciju, veru i boju kože! Nedostaje mi priroda. Bežim u Central park i sakrivam se među drvećem, ali očigledno nisam jedini mizantrop u gradu. Kakav paradoks – svi koji beže od ljudi, sjatili su u parku i sada nemaju kud! Nema više bežanja. Prihvatam sudbinu i pokušavam da se skoncentrišem na pozitivne strane.

Provodim nekoliko dana u Njujorku i zahvaljujući bratu Marku, koji mi je bio sjajan vodič kroz njujorške ulice, provodim zanimljive dane u ovom gužvanjcu. U tome su mi pomogli i ulični svirači koji su ulepšavali ambijent. Ipak, sve vreme sam se radovao onome što me uskoro čeka…

…Došao je i taj dan! Ako sednete u avion i tri sata putujete iz Njujorka na jug, stižete na jedno malo ostrvo u Karipskom moru – Turks&Caicos! Sad razumete zarad čega sam se “mučio” u Njujorku.

Istrčavam na aerodromsku pistu i prvi put u životu udišem vazduh koji su udisali pirati pre mnogo vekova…