„Dobar dan Ohride“, kažem ovom šarmantnom gradiću. Prvi put sam ovde i osećaj je neobičan. Ima nečeg pomalo mističnog u vezi sa ovim mestom, ne umem da objasnim šta je to tačno, ali nameravam da otkrijem.

Da bih upoznao Ohrid, nekako mi je logično da prvo istražim jezero na čijem se obodu grad nastanio.

U želji da dobijem bolji uvid u ovo makedonsko slatkovodno more, sa ekipom paraglajdera idem na planinu Galičicu koja bdije i čuva jezero.

Džipom dolazimo do proplanka na oko 1300 metara nadmorske visine.

Inače, nisam neki ljubitelj visine. Da budem precizniji, kada gledam dole i sa drugog sprata, vidim duboku provaliju od koje mi se vrti u glavi.

Danas su, ko za inat, vetrovi jaki pa još više raspiruju moj strah. Unutrašnji glas mi kaže da nije prirodno da čovek leti, zato i nema krila!

U jedno sam siguran: sletećemo 100%, samo ne znam kako!

Poletanje je bilo napeto i već posle par sekundi letimo, a ispod nas je bezdan. Za divno čudo, uopšte se ne plašim!

Lažem, malo se plašim, ali uspevam da se opustim, uživam i snimam kamerom prelepi pejzaž. Tek iz ove perspektive se vidi koliko je Ohridsko jezero lepo. Pilot uzima kameru da snimi neke detalje, ali ga preteći opominjem da mu je bolje da drži ruke na komandama, da ne bismo pali!

Zeza me i smeje mi se, ali ne smem da se svadjam sa njim dok smo u vazduhu. Zadaviću ga tek kad sletimo!

Smirio sam se i nastavio da upijam energiju koju jezero emituje. Nije ni čudo, ovo jezero je jedno od najstarijih na svetu, ko zna kakve tajne čuva u sebi. Pogled sa ove visine je neprepričljiv…

Krećemo da slećemo nadomak jezera. Siguran sam sa pilot neće pogoditi malo polje dugačko 30-tak metara pa mu savetujem da sletimo u jezero – sigurnije je. Ponovo mi se smeje..

Slećemo neočekivano lagano i odjednom (samo u svojim očima) postajem strašno važan i hrabar što sam ovo doživeo.

Zahvaljujem se pilotu i dajem mu savet da bi ovo iskustvo ipak bilo bolje da pored pilota postoji i neka lepa stjuardesa.

Videli smo jezero iz vazduha, pa je red da ga ispitamo i iz potpuno drugog ugla.

Krećemo na ronjenje, 13 km od Ohrida, kod praistorijskog naselja “Uvala kostiju” svojevrsnog muzeja na vodi koji otkriva kako su ljudi živeli pre više od 3000 godina.

Vodič ispod površine vode će nam biti ronilac Milutin Sekulovski. Upravo je Milutin, pre dvadesetak godina, otkrio ovo drevno naselje, pa je drugo ime za “Uvalu kostiju” i “Mičov grad”, po njemu.

Pored ovog značajnog otkrića, ovaj bivši vojni ronilac je poznat po tome što je preronio bukvalno celo jezero duž obale, što u obimu iznosi 86 kilometara! Siguran sam da ne postoji bolji poznavalac jezera, barem kada je reč o njegovim dubinama.

Kamerman Pera i ja imamo malu tremu jer, iako imamo nešto ronilačkog iskustva, u odnosu na Milutina smo potpuni amateri. Čim smo počeli da oblačimo opremu, iskusno ronilačko oko nas je “provalilo” i samo se nasmejalo. Amateri u ronjenju možda jesmo, ali smo zato suvi profesionalci kada je reč o uživanju. Prepuštamo se ronjenju ispod samog naselja, pronalazimo oruđa iz praistorijskog naselja i gledamo ribice koje se šunjaju ovim vodama. Bio sam u raznim muzejima, ali ovo mi je prvi put da ronim u jednom. Čudim se kako tako miran i tihi svet može istovremeno da bude i uzbudljiv.

Na kraju uzbudljivog i napornog dana, jedva smo dočekali da se dočepamo kreveta. Ipak, ništa nije moglo da me pripremi za mučenje koje je usledilo tokom noći. Pera je toliko hrkao da se sigurno čulo do Skoplja, nije bilo šansi da zaspim. Nisu pomogli ni čepići za uši. Siguran sam da Cosa Nostra, Jakuze ni Trijade, nemaju tako delotvorne tehnike mučenja kao moj saputnik Pera.

Nije bilo drugog rešenja već da spavam u hodniku, na pločicama pored ulaznih vrata, kao kuče. Zaspao sam znajući da će mi jutro doneti velike podočnjake, ali i novu pustolovinu…