Plašim se ajkula, da ne kažem umirem od straha kada pomislim da sam u moru zajedno sa njima. O tome razmišljam dok se vozim brodom ka koralnim grebenima gde se ajkule skupljaju. Pitam se šta mi je ovo uopšte trebalo… Završio sam kurs ronjenja pre samo dve nedelje i bukvalno prvo pravo ronjenje će mi biti među ajkulama.

Instruktor me ubeđuje da je zaron siguran, da mi ljudi nismo njihova hrana i teši me informacijom da je tokom čitave njegove karijere video samo dva napada ajkule i da su ronioci bili samo ogrebani. Ja ću biti treći slučaj, ali sa fatalnim ishodom, potpuno sam siguran!

…Stižemo na odredište. Muka mi je, prebledeo sam. Najgore od svega mi je što moram da upalim kameru, da kažem par reči i da pritom budem “kul”. Prebacujem sebi: “Hteo si da snimaš ajkule…e, pa snimaj…sad nema nazad!”.

Stojimo na krmi broda i pripremo se za skok u dubine. Primećujem da instruktor nema ni nož, ni podvodnu pušku, pa ga podsećam, sigurno je zaboravio. On se samo nasmejao i pre nego što je uskočio u more, nonšalantno mi reče da ako ajkula zaista želi da te ubije – nećeš se odbraniti!

“Da li si bre normalan da me tako plašiš”, govorim mu na jeziku koji ne razume! Da mi se ruke ne tresu od treme, ubio bih ga golim rukama, bez kapi krvi, da ne privuče ajkule!

Telepatski sam poslao porodici poslednji pozdrav preko okeana, i uskočem u plavi ambis.

Tonem 20-tak metara dok nisam dotakao peščano dno. Rukom prema kameri pokazujem znak OK – naravno lažem, daleko sam od OK! Izjednačavam pritisak i pokušavam da se setim kako se diše. Polako se navikavam na novu stvarnost i krećem da pratim onog ludog instruktora i sve vreme gledam levo-desno. Setio sam se da nam je rekao da držimo ruke uz telo, da ajkule ne pomisli da su to ribe. Polako radimo perajima i cela grupa ronilaca lagano napreduje ka grebenu.

Neću vas zamarati šta mi je sledećih minuta sve prolazilo kroz glavu…uglavnom…pojavilo se to…biće!

Prava pravcata ajkula! Kasnije su mi pričali da je imala oko 2,5 metra…ali meni je delovala kao ruska nuklearna podmornica!

Polako se kretala, izgledala je kao da lebdi, kao da pliva bez ikakvih pokreta i napora…Nadrealna i zastrašujuća scena za neiskusnog ronioca i iskusnog paranoika za ajkule, kao što sam ja.

I tada sam primetio nešto veoma, veoma čudno – uopšte se nisam bojao, ali ne zato što sam hrabar, već zato što sam imao osećaj da se nalazim u nekom filmu i da ovo nije stvarnost. Ajkula nas je samo izdaleka omirisala, očigledno je htela da vidi ko se to šunja njenim vodama… Ajkula odlazi dalje, a mi nastavljamo da upoznajemo čudesna bića Karipskog mora…