“Ima li bolje destinacije zimi od Pešterske visoravni”, pitam dva prijatelja koje želim da nagovorim da odemo na put.
“Pa, ako ti ne smeta da se probijaš kroz ogroman sneg, na minus 15 stepeni, onda nema”, odgovaraju mi jednoglasno…
…Dok se vozimo, na netu čitamo da je prošlog vikenda na Pešteru uhvaćen ogroman vuk. Poznato je da se pored vukova ovim krajem šetaju medvedi i divlje svinje, pa se nadamo da ćemo ih videti. Stižemo uveče i žurimo da postavimo šator pre nego što padne mrak. Izabrali smo jedan brežuljak, podigli “kamp”, zapalili vatru, otopili malo snega za piće (radi fore) i ugurali se u debele vreće za spavanje. Kako smo bili naivni! Na minus 14 stepeni i uz neprestani vetar koji je udarao u naš šator, ove naše vreće su nas grejale, otprilike kao malo veće papirne salvete. Kako je teško zaspati kad ti je hladno! Obukli smo sve što smo poneli, po dve kape, tri para čarapa, zbili se kao sardine da bismo se barem malo zagrejali. Tad nam je postalo jasno zašto ovaj kraj zovu srpski Sibir. Posle par sati mučenja uspeli smo da zaspemo.
Čini mi se da nije prošlo ni pola sata, kad me je probudio neki neobičan zvuk… kao da se nešto kreće oko šatora. “Da li ste čuli nešto” pitanjem sam probudi cimere. Sva trojica smo načuljili uši i ….stvarno se čulo neko šuškanje. Već smo videli gladnog vukove i ljutog medveda kako nas napadaju i hrane se našim smrznutim telima.
U slučaju napada, onako zapakovani u vreće, ne bismo se nikada iskobeljali. Zvuk se ponovio pa sam zgrabio nož, snimatelj Pera je uzeo malu sekiru, a Dragan, treći član naše bande, je izvadio nekakvu čegrtaljku za ptice (pitaj boga zašto je uopšte poneo) i počeo da vrti njome kao lud. Čegrtaljka je počela da pravi užasno glasan i iritirajući zvuk, koji je više smetao nama nego potencijalnim predatorima oko šatora. U svakom slučaju, ništa se više nije čulo spolja, pa smo ubrzo utonuli u više nego zasluženi san. Ujutro, videvši da nema nikakvih tragova oko šatora shvatili smo kolika je moć imaginacije. Čovek su u strahu ne samo velike oči već i uši! Čuje i ono što ne postoji.
Dan provodimo špartajući po snegu, nailazeći na otiske životinja, konje i beloglave supove koji su kružili nebom. Kraj dana nas je častio ugođajem u kući porodice Munić u selu Družinići. Tu smo videli pripitomljene divlje svinje i lovačke pse, degustirali smo ukusnu hranu i odličnu domaću rakiju koja je zagrejala naše smrznute kosti. To veče smo prespavali u njihovoj brvnari, na drvenim krevetima, pa nam je ova noć, u odnosu na prethodnu, izgledala kao boravak u najelitijem hotelu.
Zaspali smo sa najlepšim osećajem na svetu – da smo u pravom mestu, u pravo vreme…
